Које су уобичајене замке приликом изградње ветеринарске болнице и одабира опреме?

Најчешћи проблеми са којима се сусрећу током фазе избора опреме могу се сажети на следећи начин.

 

Неки оператери планирају своје просторе на основу идеје да је „било који простор који може да стане на операциони сто у реду“, без резервисања радијуса окретања за носаче опреме и радних позиција за медицинско особље. Стандардни ветеринарски операциони сто заузима отприлике 2 квадратна метра, али околна опрема, као што су лампе без сенки, апарати за анестезију, монитори, столови за инструменте и сталци за ИВ, плус простор потребан за најмање 2-3 медицинског особља да раде истовремено, значи да је стварна потребна хируршка површина далеко већа. Препоручује се да нето површина стандардне операционе сале буде најмање 25 квадратних метара, са висином плафона не мањом од 3 метра, како би се омогућило довољно простора за накнадну инсталацију опреме и интраоперативну употребу.

Локације уградње хируршких светиљки, носива{0}}конструкција оперативног торња и локације централног снабдевања кисеоником и интерфејса за усисавање негативног притиска морају се унапред одредити током фазе нискоградње или декорације. Било је случајева када су се ветеринарске болнице сетиле да инсталирају усисне интерфејсе са негативним притиском тек након што је декорација зидова завршена, што је резултирало потребом да се длетом отворе плочице да би се поново-положиле цеви, што је утицало на естетику и повећавало ризик од контаминације. Исправан приступ је креирање комплетне листе опреме током фазе пројектовања, са добављачем опреме и грађевинским тимом који заједно потврђују локацију, спецификације и резервисане услове сваког интерфејса, и завршавају писане цртеже пре почетка изградње.

Захтеви за снагом опреме ветеринарских болница често превазилазе очекивања. Тренутна потрошња енергије опреме као што су ЦТ скенери, ДР системи, машина за ветеринарски каутер и апарат за ветерину вентилацију током покретања је далеко већа од њихове номиналне снаге. Ако се капацитет разводне кутије израчунава искључиво на основу називне снаге на натписној плочици опреме, често искључење након пуштања у рад је скоро неизбежно. Препоручује се да професионални електроинжењер изврши свеобухватан прорачун заснован на вршној снази све опреме током фазе пројектовања, омогућавајући маргину од 20%-30%. Штавише, кола за напајање за операциону салу и ИЦУ области треба да буду независно конфигурисана и опремљена УПС непрекидним изворима напајања како би се спречило да флуктуације струје у другим областима утичу на критичну опрему.

 

Ово је врло честа заблуда. Многи оператери верују да осветљење у операционој сали само треба да буде довољно светло, и директно поверавају компанији за реновирање да га конфигурише у складу са уобичајеним стандардима комерцијалног осветљења. Постоји фундаментална разлика између професионалних хируршких светла и обичног осветљења: осветљеност треба да достигне 110.000 лукса или више, индекс приказивања боја Ра већи или једнак 95, температура боје мора да се подешава на више нивоа, а постоје строги стандарди за расипање топлоте тела лампе и компатибилност ламинарног тока. Коришћење комерцијалног осветљења уместо професионалних хируршких светала значајно ће смањити интраоперативну идентификацију ткива и дубину дубоког осветљења. Системе за осветљење треба класификовати као медицинску опрему, а у одлуци о избору треба директно да учествује директор болнице или ветеринарски тим.

Када се операциона сала изгради, остаје питање: одакле долазе инструменти? Како се стерилишу? Како се чисте и чувају након операције? Ако се цео овај процес не планира унапред, то ће директно утицати на ефикасност хируршког заокрета. Просторија за снабдевање стерилизацијом треба да буде опремљена резервоарима за прање, ултразвучним чистачима, аутоклавима, орманима за сушење и стерилним полицама за складиштење. Величина, интерфејси за воду и струју и захтеви за одводњавањем сваког комада опреме су различити. Препоручује се да се просторија за стерилизацију и операциона сала планирају као целина, са кратким и једносмерним саобраћајем између њих како би се избегла унакрсна-контаминација чистих и контаминираних инструмената.

Неки оператери журе да наруче опрему пре него што реновирање почне, што доводи до тога да опрема стигне на-локацију пре него што се испуне услови за инсталацију. Опрема на крају скупља прашину у ходнику, или се чак оштети због неправилног складиштења. Разборитији приступ је да се током фазе пројектовања утврде модели опреме и технички параметри, да добављач потврди циклус испоруке након потписивања уговора, а затим да се ради уназад да би се наручила, обезбеђујући да су долазак опреме и-спремност на локацију у суштини синхронизовани. За опрему са сложеним захтевима за инсталацију, као што су ЦТ и ДР, добављачи обично морају да обаве-прегледе на локацији унапред; овај корак је пресудан.

Изградња ветеринарске болнице укључује многе професионалне аспекте и блиску сарадњу; избор опреме и планирање простора морају да се одвијају истовремено. Усклађивање листе опреме, захтева за инсталацију и грађевинских цртежа унапред може уштедети значајне трошкове прераде и потенцијалне оперативне проблеме.